Свети оче Јустине, свети Николају,
Лучоноше Вјере Православне чисте,
Вријеме се, изгледа, приближило крају,
Зову Срби у Србију, папу и паписте.
Залуд сте их училе, мудре, свете главе,
Да сотона вреба попут зле хијене,
Они неће спасоносном стазом светог Саве,
Н`о пакленим безгажђем римске екумене.
Ако мора тако бити, да се закон стекне,
Да се џелат мјесту својег злопочинства врати,
Да ми мајка пред највећим јеретиком клекне,
Волио бих да ми Господ земни живот скрати.
Па да будем са дјечицом што се Богу моли,
Да не преда крв Њихову срамном забораву,
Да род Њихов раслабљени тартару одоли,
И вјечито, крви србске, жедном римском лаву.
Ко ће него жртвовани, пазит жртвенике,
Пребиловце, Голубњачу и Градишку Стару,
Јасеновац, подкозарје и стратишта Лике,
Глину никад догорјелу… крваву Динару.
Ко да своје нерођено потомство спасава,
Н`о јагањци незлобиви, на Крсту заклани,
На томе је Часном Крсту наша Вјера Права,
Не на крижу ватиканском, Господе сабрани!
