И небо јој шаље осмехе

19. април 2012.

Причали смо тако
Да много прећутимо
Низ завичајни камењар видео сам је
Како огрнута праменом зоре
Силази низ трепавице неба
Пркосећи муњама које су је шибале
И после сваког удара била јача и лепша
Кажу да је каприциозна
Али то уопште није тачно
Она само брани своје право на осмех
Видео сам је тог дана
И сутрадан код мене
Као отмену орхидеју
У долини међу брдима
Коју не разумеју
Остале патуљасте биљке
Зато што је небо
Само њој слало осмехе
Прочитајте остатак овог уноса »

Позив Папи да посети сербску земљу

13. април 2012.

Изасланиче Бога,
ти који си Богу
доделио подстанарски статус
на Тргу Светога Петра,
с правом власника
да подстанара увек може,
кад год му се прохте,
да истера на улицу,
имаш велику жељу
коју тужни Серби
никако да ти испуне:
Никако да те позову
на сербску земљу,
а ти си, ионако,
покорио више
од пола света.
Хтели би да те позову
и не би у исто време
неки тужни Серби
који ти љубе руку,
ону која је прецизно
у Минхену обарала
савезничке авионе,
а осталим Сербима,
опонашајући твоје језуите,
говоре како би најрадије
угризли твоју руку.
Од таквих Серба
Папо ти немаш користи,
него само већу штету
од деце Светога Саве.
Власниче Бога,
Богом те кумим,
немој да чекаш
да те такви
жалосни Серби позову,
него уважи позив
једног од синова
Светога Саве
и одмах дођи
на сербску земљу!
Али прво наручи за тебе
специјални папохидроплан,
па лепо долетиш,
и кад се спуштиш
на сербску земљу,
Божија ти је воља
да изабереш:
Јасеновац или Јадовно,
свеједно, где год твоја нога,
важнија данас од Бога,
буде крочила
обавезно, као и свуда,
лепо да клекнеш,
и тек онда
да се људски усправиш,
па ће свуда моћи
по тој сербској земљи
да те вози
Папохидроплан,
направљен по нацрту
јединог хрватског патента
званог Србосјек,
па са том најмодернијом,
политички коректном
католичком справом,
комотно ћеш моћи
да јездиш и бродиш
по широким
и дубоким рекама
од српске крви
коју просуше
разни Алојзији Степинци
и остали твоји свеци!
Прочитајте остатак овог уноса »

РЕЧИТА ЋУТОЛОГИЈА

16. март 2012.

У ИНАТ СРБИЈИ
И рече нам она наша замлата:
– Хоћемо у Европу из ината!

ЧИЊЕНИЦЕ ГОВОРЕ

У сваком новом евро-комесару
данас видимо Совјетију стару!

МУЋАК
Европа ти продаје
твој бубрег за јаје!

ПРОМЕНА НАЗИВА УЛИЦА
На начин искључиво црногорски
Лењин постао Свети Петар Цетињски!

САЛОНСКИ ГАНГСТЕРИ
Нови „елитни“ патриотизам
најгори је могући цинизам!
Прочитајте остатак овог уноса »

„Дијаспора“ – антисрпска МОРА!

9. новембар 2011.

     Реч „ДИЈАСПОРА“ је грчког порекла и означава расутост, одвојеност од првобитне целине која је нестала.
Само су Јевреји до 1948. године имали право да користе реч „дијаспора“, јер нису имали матичну државу, али самим формирањем матичне државе Израел 1948. године Јевреји више нису имали разлога да користе реч „дијаспора“.
Данас реч „дијаспора“ могу у свету да користе једино Курди који су расцепкани у пет држава и исељени по европским и прекоморским земљама, али оног тренутка кад Курди буду имали матичну државу престаће сваки ралог да и они користе реч „дијаспора“.
Срби имају матичну државу, без обзира колико јој неко нешто замерао. Дакле, реч „дијаспора“, могу да користе само они народи који немају матичну државу, они који су расути, одвојени од првобитне целине која је нестала.
Сталним папагајским понављањењем речи „дијаспора“ НЕКО (зна се ко!) жели да Срби немају матичну државу.
Употреба речи „дијаспора“ код Срба почиње 1991. године,  истовремено када је, урежији комунистичких „националиста“ и марксистичких „четника“,  започет верско-национални грађански рат под патронатом великонемачког Четвртог Рајха, Црне католичке интернационале и лихварске финансијске олиграхије!
Употреба речи не значи да треба да буде злоупотребе. Управо реч „дијаспора“ се циљано злоупотребљава, а та злоупотреба  одаје протагонисте којима је циљ да Срби сутра немају матичну државу него „ДИЈАСПОРУ“! Па то је увреда здраве памети и логике и тај вирус злоупотребе речи представља удар на менталну хигијену!
Ни Светоме Сави, ни Његошу, ни Кнезу Лазару, ни Карађорђу и осталима, није ни у сну пало на памет да Србима желе дијаспорску судбину. Свети Саво, Његош, Карађорђе и сви часни српски умови и витезови борили су се целог живота да не постоји српска дијаспора, него да сви Срби буду уједињени на државно-правном плану, али стицајем познатих несрећа у историји тај српски национални циљ је одгођен за надолазеће време препорода ИСТОКА одакле сунце излази, јер на Западу оно запада…
Они који данас, користе реч „дијаспора“ несвесно, или свесно, постају помагачи уништитељима Српства којима је главни циљ да Срби немају матичну државу него само некакву „ДИЈАСПОРУ“!
Срби живе у матичној држави Србији (која обухвата Косово и Метохију и Војводину!), затим у најсрпскијој држави на свету – у РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ, у српским покрајинама: Црној Гори, Маћедонији (не Македонији!), Далмацији, Лици, Банији, Кордуну, Славонији и Барањи, мада су ове српске покрајине тренутно под окупацијом!
Такође, Срби живе и у европским и прекоморским земљама, али то није српска „дијаспора“ него је то СРПСКО ИСЕЉЕНИШТВО. То су исељени Срби који су се иселили из политичких и економских разлога. Љубитељи страних речи и израза би казали да је то политичка и економска емиграција.
Дакле, на крају избаците кукавичије јаје, престаните да користите реч „дијаспора“ и уместо ње користите одговарајућу реч – ИСЕЉЕНИШТВО, јер реч „ДИЈАСПОРА“ заиста је антисрпска мора! Прочитајте остатак овог уноса »

„ИНТЕГРИСАНИ“ СРБИ У АУСТРИЈИ

31. јул 2011.

      „Интегрисани“ Србин у Аустрији треба да призна криминалну независност Косова, баш као што је аустријска Народна партија заједно са аустријском Социјалдемократском партијом признала накарадну творевину звану Дрогово (Косово је Мека за све дилере дрогом!). „Интегрисани“ Србин у Аустрији мора уместо српског да прихвати „босански језик“ , као што то форсира педанта аустријска власт негујући наслеђе Бењамина Калаја.  Затим „интегрисани“ Србин у Аустрији мора да прихвати вокабулар некадашњег вође Народне странке у Аустрији Алојза Мока који је у својству министра иностраних послова Аустрије више подсећао на хрватског министра у току антисрпске кампање од 1990. године па на даље.
Уосталом и рођени Аустријанац Адолф Хитлер имао је доста „интегрисаних“ Срба у току Другог светскога рата. Наиме, припадници љотићевског „Збора“ били су Хитлерова ударна песница у Србији. Величали су рођеног Аустријанца Адолфа Хитлера као „провиђење с неба“!
„Интегрисани“ Срби, то је онај талог  југо-комунистичке стокупљевине с коца и конопца од зле мајке и горега оца. Неки од њих, на пример, труде се свим силама да отворе школу српског језика у којој ће аустријски војници учити српски језик. Аустријски војници уче српски језик да обилазе српске земље у својству нових туриста – са оружјем!
Удружиле се против Срба неке српке бечке але, велике и мале, оне које се у Бечу бече и које  пред свим србогладним србождерима сервилно клече!

Не вређајте народ који гледа РТС

4. март 2010.

      Прексиноћ на РТС1 у емисији Упитник гостовао је Иринеј епископ бачки где је уз тимску подршку својих сабораца Живојина Ракочевића и Оливера Ивановића       Инфо служба епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у време заточеништва епископа Артемија наставио прљаву пропаганду против лика и дела епископа Артемија и његовог монаштва и свештенства који се противе неканонској одлуци Светог Синода.

Владика Артемије

Владика Артемије

       Емисија је почела изјавом Еп.Артемија, где каже да се : „са одлуком Синода не слаже, али је прихвата“. Где је такође, позвао оне који га воле и поштују да следе његов пример. Што је многима у овом тренутку немогуће. Јер истина мора да изађе на видело.
       Између осталог у емисији Упитник, Иринеј Буловић се из петних жила напињао и трудио да на сваки могући начин отклони сумњу јавности, да иза ових збивања у ЕРПиКМ стоји Борис Тадић са својим марионетама из врха СПЦ. Никада се раније није видело да великодостојници СПЦ јавно оспоравају мишљење јавности као што је то био случај прексиноћ уживо на РТС1.
       Могли смо прексиноћ да чујемо како Иринеј воли Еп.Артемија. Како се РИГИДНИ Живојин губи у склопу својих реченица, или није могао да запамти оно што му је Иринеј издиктирао пре емисије. А такође смо чули и једну нову лаж, а то је да Оливер Ивановић поштује мантију, и то ни мање ни више него мантију Еп. Артемија, за коју каже да му је била препрека да аргументовано оспорава „политичке“ ставове преосвеђеног епископа рашко-призренског Артемија. Поштовање Оливера Ивановића према мантији је вероватно почело када су се прексиноћ у студију РТС-а камере укључиле, а када су се камере искључиле схватио је да већ дуго времена поштује мантију и решио је да престане са толиким поштовањем мантије, како не би у себи створио навику, а затим и развио зависност поштовања мантије па после морао да иде у Духовно Рехабилитациони Центар на „скидање“ лопатом. О ригидном Ракочевићу и великом поштоваоцу мантије Еп.Артемија не треба много говорити пошто су они прексиноћ, кроз причу о Еп.Артемију, рекли доста о себи.

Комесар у мантији - Иринеј Буловић

Комесар у мантији - Иринеј Буловић

       Иринеј Буловић је у низу неистина које је изрекао на РТС1, чији програм иначе гледају и деца, па су и дечица могла да науче од Иринеја, епископа СПЦ да говоре лажи, изречена је и лаж о неопходности увођења Администратора у ЕРПиКМ. Наводно када је Еп. Артемије за Архијерејског заменика поставио Високопреподобног АРХИМАНДРИТА Симеона Виловског, Синод је схватио да нема куд него да мора да реагује и пошаље Атанасија да растури све по епархији, не би ли довео Артемија у ред. Како је ово лепа прича за јавност! Како многотрпељиви Синод, тачније Григорије и Иринеј много воле Еп. Артемија али га је Симеон покварио и окренуо га против Цркве! Наравно, то није било једино решење. Ако већ Синод није хтео да прихвати одлуку Еп. Артемија о постављењу Симеона за Архијерејског заменика, могао је, као што је то и раније НЕЛЕГАЛНО радио да поништи одлуку о постављењу Симеона за Архијерејског заменика. Још нам је у свежем памћњеу се како је Синод поништио одлуке Еп.Артемија, када је казнио непослушне дечанске монахе! Значи постојало је још начина да се превазиђе криза али је ипак одлучено да се криза не превазиђе већ да се ПРОДУБИ.
Прочитајте остатак овог уноса »

Не посте и крв пију!

3. март 2010.

Они не посте
Него крв пију
Крвнике госте
Издају Србију!

Злопочинство у СПЦ у време поста

1. март 2010.

 ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ
ПОД ЖИГОМ ЕВРОАТЛАНТСКЕ ИНКВИЗИЦИЈЕ

        Епархију рашко-призренску и косовско-метохијску су, од програмираног декомпоновања Југославије 1991-1995. и циљног сатанизовања српског народа, осудиле на смрт евроатлантска фаланга и њихов војнополитички клон НАТО. Притисци за смену њеног владике, Господина др Артемија и одређивање администратора (13. фебруара 2010.) од стране Светог архијерејског синода СПЦ за Епархију рашко-призренску – испоручене су одлуке из Брисела и Вашингтона. Америчким проглашавањем права шиптарској мањини да на територији државе Србије прогласи област Косова и Метохије својом државом (17. фебруара 2008.) и директивом шефовима 22 државе ЕУ да то признају – окончава се употреба Шиптара у рушењу Југославије, које је и започело побуном „несрпских Шиптара“ а завршено геноцидним сатирањем „хрватских и босанских Срба“.

Истину можете рушити и палити, али она се не може срушити и изгорети - Артемије

Истину можете рушити и палити, али она се не може срушити и изгорети - Артемије

          Почетак процеса административне ликвидације рашко-призренског епископа Артемија једногласно је прихваћен још 20. маја 2009. Приликом посете потпредседника САД Џозефа Бајдена Србији (и Косову!) преосвештени владика се, наиме, успротивио најављеној посети манастиру Високи Дечани, и одбио да дâ свој благослов за такву посету. Сматрао је недопуштеним да се дечанска светиња третира америчком базом, попут Бондстила, што је потпредседников гест јасно најављивао. Свети архијерејски сабор СПЦ је, под притиском српске владе „поништио ову одлуку епископа Артемија“, јер је „у супротности са традиционалним хришћанским начелима гостољубља“ српског народа (?). Сабор је том приликом установио (ваљда увидом у „познато србофилство“ америчког потпредседника) да Бајденова посета „представља гест добре воље“.
         Кооперативни шеф српске државе и услужна српска влада изгубили су из вида да су Шиптари од доласка међународних снага мира, 1999, на Косову и Метохији уништили 150 српских православних светиња, а од тога највише на територији коју су контролисали Американци. Јавност је требало убедити да посетом Дечанима (никако спаљеној Богородици Љевишкој или сравњеној цркви у Ђаковици) амерички потпредседник шаље „јасну поруку онима који би да и даље руше или присвајају српске светиње“. То има толико везе са реалношћу колико би имао папин гест, приликом могуће посете Србије, да уз знак поштовања жртава, 700.000 уморених Срба од хрватских усташа 1941-45, оде да се поклони у Раковичком манастиру почившем праведнику патријарху Павлу, уместо јасеновачким мученицима.
 

Борис Тадић и жути владика Теодосије (Шибалић)

Борис Тадић и жути владика Теодосије (Шибалић)

        Непосредан повод за окончање административне ликвидације владике Артемија, уследио је одмах после 4. фебруара 2009, односно његовог учешћа на Сабору Срба у Косовској Митровици. Скуп је би посвећен објави антисрпског плана Питера Фејта и Хашима Тачија о „интеграцији северног дела Косова и Метохије“, односно „косовских Срба“ то јест, „успостављање закона и реда“ на сваком делу „територијалног интегритета Косова“. Сви учесници овог скупа одлучно су одбили овај пројекат шефа Међународне цивилине канцеларије (МЦК), Питера Фејта, који у ствари спроводи у дело Ахтисаријев план о независном Косову – макар што га нису прихватили ни Србија нити Савет безбедности УН. Одбијањем Фејтове иницијативе владика се нашао на супротној страни од Атлантског савеза, будући да је генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмусен дао подршку Питеру Фејту. Тако су сатрапи начелне демократије и првоборци против мира у свету директно одговорни за мешање у поредак српске цркве.
       Према новинским извештајима, Свети архијерејски синод СПЦ се одлучио на психолошки притисак на епископа Артемија, не би ли га приволео да се повуче са трона и у ту сврху, опробаним и саветованим методом, решио да преиспита финансијско пословање епископије и духовно посрнуће у манастирима епископије. Према томе, Синод је решио да на притиске споља – по којима владика Артемије представља реметилачки фактор у „држави Косово“ – одговори отварањем досијеа епископове одговорности.
       Наиме, иза садашњих несугласица тињају синодске размирице са владиком још из 2005. када је епископ рашко-призренски одбио да прихвати „Меморандум о разумевању“ који је потписан између патријарха Павла, представника привремених институција самоуправе на Косову и представника Унмика. Тако су различите процене о гетоизираним Србима на Косову и Метохији крајње поједностављено сведене на сукоб ауторитета (па и одлука да у обновљене цркве Господин др Артемије не поставља свештенике). Владика је, међутим, остао на становишту да светиње не могу да обнављају „они који су их рушили“, па се у истом смислу противио да припадници Косовске полиције чувају српске манастире – јер су баш они, као и међународне снаге, главни кривци за дириговану шиптарску србофобију.
        Одлуком Синода да владику Артемија привремено лиши права управљања епархијом (одређен је администратор до окончања поступка пред Светим архијерејским сабором) – сасвим ће задовољити трипартитну империју: САД – НАТО – ЕУ. За ову алијансу је важно да је епископ рашко-призренски лишен моћи управљања и бриге над својом гетоизираном паством, а никако је ли, или није „ускраћен за епископска права и свештенодејство“ – што Синод истиче доказујући своју наводну независност у одлукама.
        У том кључу списка жеља евроатлантске алијансе налази се одоговор о синодској ужурбаној процедури (уочи Великог поста) и синхронизованој акцији само сат после завршетка седнице Светог синода (13. фебруара): епископској катедри, привремено смештеној у манастиру Грачаница, укинуте су телефонске везе и интернет, а службене и приватне просторије епископа Артемија обијене 13. фебруара, иако је примопредаја докумената заказана за наредни дан, недељу 14. фебруара. Најзад, остаје спорном и одлука Синода да наметне администратора косовско-метохијској епархији, с обзиром да канони предвиђају инсталирање администратора на упражњеним епископијама („удове епархије“).
       Надамо се и очекујемо да, као у тренуцима прозбеног зазивања Светог Духа, оци наше свете цркве (Свети архијерејски сабор) имају снагу да и овом великом искушењу одговоре на исти начин како су одговарали и оци отаца наших, земљом ходећи, а небо додирујући. Није тешко препознати циљ оних који се већ две деценије баве судбином српског православног народа. Произведени случај владике Артемија евроатлантска котерија користи не би ли ослабила позицију новог српског патријарха Г.Г. Иринеја, односно показала преко синодалних одлука, колико је вредан патријархов завет изречен на устоличењу, 23. јануара 2010. у београдској Саборној цркви („А ми ако заборавимо Косово, заборавиће и нас Косово“).
       Штавише, нема никакве тајне у антисрпским намерама новог европског и новог америчког поретка: после сатанизације, бомбардовања, стављања под надзор и разупирања свих институција српског национа – треба извршити територијално сакаћење српске државе. Тој казни примерити епископије СПЦ јер су традиционалне епископалне границе и националне границе српске државе.
       Понижавање владике Артемија је увод у поништавање Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске. Коначно, уз помоћ политичког хришћанства, белосветски политички мафијаши, банкократе и припадници расистичке и секташке културе – очекују да се на овом таласу догоди и раскол у СПЦ, догоди у ствари бесповратни суноврат српског народа.
Прочитајте остатак овог уноса »

Невен Милаковић Ликота: ЖРТВЕНИК

28. фебруар 2010.

Свети оче Јустине, свети Николају,
Лучоноше Вјере Православне чисте,
Вријеме се, изгледа, приближило крају,
Зову Срби у Србију, папу и паписте.

Залуд сте их училе, мудре, свете главе,
Да сотона вреба попут зле хијене,
Они неће спасоносном стазом светог Саве,
Н`о пакленим безгажђем римске екумене.

Ако мора тако бити, да се закон стекне,
Да се џелат мјесту својег злопочинства врати,
Да ми мајка пред највећим јеретиком клекне,
Волио бих да ми Господ земни живот скрати.

Па да будем са дјечицом што се Богу моли,
Да не преда крв Њихову срамном забораву,
Да род Њихов раслабљени тартару одоли,
И вјечито, крви србске, жедном римском лаву.

Ко ће него жртвовани, пазит жртвенике,
Пребиловце, Голубњачу и Градишку Стару,
Јасеновац, подкозарје и стратишта Лике,
Глину никад догорјелу… крваву Динару.

Ко да своје нерођено потомство спасава,
Н`о јагањци незлобиви, на Крсту заклани,
На томе је Часном Крсту наша Вјера Права,
Не на крижу ватиканском, Господе сабрани!

Веру у Тита заменили вером у Бога!

28. фебруар 2010.

       Пре блеферендума у Црној Гори јавно сам понудио на елитном месту у Бјелопавлићима имање и кућу на поклон српској цркви и тим поводом постигао договор са једном високом црквеном личношћу.
         Међутим, некоме је то сметало јер би се наљутио Мило Ђукановић и остали комунистички и неокомунистички тајкуни што црква прима од човека који не живи од Српства него који живи за Српство. Тада ми је постало све јасно: ко с ким и ко кога.
          Чекајући да СПЦ прими поклон потрошио сам неколико година људског стрпљења и онда сам имовину продао и новац поделио бескућницима по Европи.
     Овај случај је био иницијална каписла да завршим документарно дело „КОМЕСАРИ У МАНТИЈАМА“ (на српском) – KOMMISSARE IN SOUTANE  (на немачком језику) које ових дана излази из штампе.
     После свега шта сам видео и доживео, одлучио сам да на црквени тас више не стављам као до сада, стоструко више од осталих присутних верника на литургији, већ да свој поштено стечени капитал поклањам онима који ће ми бити захвални, а то је убога сиротиња по овом свету.
      Цркву сам бранио јавно још од 1968. године од атеистичких богобораца, кад многи данашњи црквени нису знали како црква изгледа изнутра, али наишла су зла времена и мораћу опет  Цркву да браним од оних који су њихову дојучерашњу веру у њиховог Тита заменили њиховом лажном вером у Бога!

ЕЈУП ГАНИЋ УХАПШЕН У ЛОНДОНУ!

26. фебруар 2010.

      Бивши члан председништва БиХ Ејуп Ганић ухапшен је данас у Лондону, сазнаје РТС. Ганић је ухапшен по потерници МУП-а Србије која га између осталог терети за учешће у злочину у Добровољачкој улици у Сарајеву.

Зликовац Ејуп Ганић

Зликовац Ејуп Ганић

      Бивши члан председништва БиХ Ејуп Ганић ухапшен је данас у Лондону, сазнаје РТС. Ганић је ухапшен по потерници МУП-а Србије која га терети за учешће у злочину у Добровољачкој улици у Сарајеву.
       МУП Србије расписао је почетком 2009. године, по налогу истражног судије, потернице за 19 особа из БиХ, међу којима су ратни чланови Председништва БиХ Ејуп Ганић и Стјепан Кљуић, због напада на колону ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву, маја 1992. године.
       Припадници Армије БиХ и Специјалне јединице МУП-а БиХ напали су 3. маја у Добровољачкој улици колону Југословенске народне армије (ЈНА) која се повлачила из Сарајева према касарни у Лукавици.
       У нападу је убијено и рањено више официра и војника ЈНА. Дан раније, припадници такозваних Зелених беретки напали су и Дом ЈНА у Сарајеву, где се у тренутку напада налазило десет припадника федералне војске.
       С обзиром на добро познате двоструке стандарде међународне заједнице, питање је тренутка када ће зликовац Ејуп Ганић бити пуштен, а онда ће српске власти без части да лију крокодилске сузе.

ЛИКВИДАТОРИ УБИЛИ СВОЈУ ПАМЕТ

26. фебруар 2010.

       Кад су потрошили мржњу према другима почели су јавно да се мрзе између себе. Најављују чак и ликвидације. На тај начин ликвидатори доказују да су већ ликвидирали сопствену памет.
        Њима су очеви у наслеђе оставили куће и имања, а синови су се потукли око продаје кућа и имања туђинима. Тукли су се тако жестоко да ни они сами данас не знају ко је од њих Каин, а ко Авељ.
        Они још нису измерили раздаљину између главног кривца и главног правца. Оповргли су значење и заменили улоге узрока и последице. Пропагандне ратове настављају до последњег метка. Рођени лопови својим пореклом су доказали порекло њихове имовине. Они хоће да те убеде чак и у то да је њихова продаја твоје крви у твом интересу. Онај ко има чисте руке сумњив је њима који имају прљаве савести!

МОНАСИ ШТРАЈКУЈУ ГЛАЂУ

23. фебруар 2010.

       Његовој Светости Патријарху српском Господину Иринеју,
       Ваша Светости,
          Обраћајући Вам се као Архипастиру и човеку који је својим животом био везан за Косово и Метохију, што сте нагласили и у првој патријарашкој беседи, наше братство саопштава следеће:
       1. Признајемо право Ваше Светости и Светог Архијерејског Синода СПЦ да, у складу са Уставом СПЦ (Члан 70, Тачка 20 и 35 б) покренете поступак утврђивања канонске одговорности Епископа рашко-призренског г. Артемија.
        2. Сматрамо неканонском одлуку СА Синода СПЦ да епископа Артемија, нашег духовног Оца, разреши управљања епархијом рашко-призренском, јер га у складу са 111. Чланом Устава СПЦ, једино СА Сабор СПЦ може “уклонити са управе само по канонској осуди, или га разрешити по доказаној немоћи”. Епископ Артемије није ни канонски осуђен ни доказано немоћан, нити је његов случај разматран на СА Сабору СПЦ.
        3. Одбијамо да прихватимо као администратора Епархије рашко-призренске бившег захумско-херцеговачког епископа г. Атанасија јер он “у тор наше епархије није ушао на врата (тј. по канонима и важећем Уставу СПЦ), него је прешао на другом месту”. Зато он у нашим очима није пастир, него по нелажној речи Господњој – “лопов и разбојник” (Уп. Јн. 10, 1). По свим мерилима Правде Божије ми смо овце Владике Артемија, само њему отварамо врата, и само његов глас познајемо. За туђином нећемо поћи јер не познајемо глас туђинаца (Уп. Јн. 2-5). При свему овоме, Ваша Светости, додајемо да монаси из наше епархије напуштају своје манастире са сузама у очима (случај сестара из манастира Грачаница и јеромонаха Пимена из манастира Бањска), да су монаси и верни народ до крајње мере узнемирени, збуњени и уплашени, да наша богослужења протичу у грчу, болу и јауцима. Целу епархију је покрио облак туге и немира. Губитци на духовном плану су већ неупоредиво већи од недоказаних материјално – финансијских проневера а прети и потпуни духовни крах са трагичним последицама. Болно подносимо и чињеницу да је наш Владика и духовни Отац у кућном притвору и да исповест и духовне разговоре са њим можемо обавити само у месту његовог заточења.
        С тога Вас, као оца и архипастира, колено преклоно молимо да:
       1. Вратите, пре редовног сабора СПЦ управу над Епархијом рашко-призренском нашем духовном оцу, Епископу Артемију, или, по Вашој вољи, сазовете ванредни СА Сабор СПЦ да му евентуално суди.
       2. Уклоните од нас духовну и физичку претњу у виду бившег епископа захумско-херцеговачког г. Атанасија и његове самовоље.
Прочитајте остатак овог уноса »

УШИ – ЦРНОГОРСКИ БРЕНД

21. фебруар 2010.

РИЈЕЧ САТИРИЧАРА БАЋКА Ј. МИЛАЧИЋА НА ПРОМОЦИЈИ КЊИГЕ МОМИРА ВОЈВОДИЋА „УШИ СА ОЧИМА”

 Нема тога шпијуна ил’ жбира
да се није позна’ код Момира.
Свакој мајци треба да је дика
којој Момир није потомка наслика’!

       Браћо и сестре, драги пријатељи, помаже Бог!
      Дозволите ми да и вечерас у ваше и моје име поздравим полицајце у цивилу и стручно особље Агенције за националну безбједност који прате ово, као и сва наша окупљања. Скрећем им пажњу да сметње на везама нијесу техничке природе, него поручите господару да народу крче цријева. Поздрављам за сваки случај и лежеће полицајце…
       Када ме професор Момир Војводић позвао да илуструјем његову књигу “Уши са очима” нијесам се двоумио. Пристао сам и одлучио да се одрекнем хонорара у корист изградње џамије у Вашингтону. Изгледа да су средства грешком пребачена на жиро рачун извјесне НВО „Црква под церадом” за постављање јануарске тенде на цетињском тргу. Медији су извијештавали о том немилом догађају. Ја се ограђујем од мојих залуталих средстава и искрено жалим због жртава које, срећом, нијесу биле људске. Но, ни први ни последњи циркус коме се обурдала шатра. На овим просторима је увијек постојао велики јаз између жеља и могућности.
     Озвучени скупе, пред нама је, дакле, збирка поезије професора Момира Војводића „Уши са очима”. Књига је написана на српском језику, а може се читати и слушати и на другим, страним језицима који се зборе на сунећеном српском. Убијеђен сам да је изазвала пажњу „онијема те прате” и да је већ „приведена” на црногорски „тамо ђе треба”. Сумњам да ће професор за ово дјело добити Нобелову награду, али ме не би чудило да га дашање власти „часте” једно двије године, условно шест мјесеци. Да су били паметнији то би урадили и њихови претходници, такође комунисти.
       Војводић доказује да су на овим просторима од Адама до дукљана, па од дукљана до Вукана… и од Вукана до Ђукана, уши многима биле основно средство за рад. Професор негира Дарвинову теорију еволуције, али не искључује могућност да су шпијуни настали од мајмуна, и обратно.
      Органи чула слуха представљају доста сложен систем који има своје периферне и централне дјелове. Централни слушни систем је смјештен у мозгу и научно је доказано да му за то није потребна нека памет. Војводић предвиђа да ће будући жбири имати и очи на ушима, такозване периферне очи, како би могли боље да виде оно што чују. Синхронизованим функционисањем слушног, визуелног и говорног система шпијун ради на принципу часовника и стално „откуцава”.
      Браћо Срби, високоризични скупе, на последњем у Црној Гори је било 620.145 становника. Ако узмемо у обзир да сваки има у просјеку по два ува, долазимо до импресивног броја од 1.240.290 ува. Мало ли је? Ријеч је само о спољашњем уву (на латинском – аурис еxтерна). Додамо ли томе средње уво (аурис медиа) и унутрашње уво (аурис интерна) задовољно кажемо – благош нама! Нека од тог броја, рецимо, свако петнаесто уво има стално запослење, долазимо до закључка – предњачимо у региону! Ушили смо и ушевније народе! Све аурис до ауриса! У појединим крајевима Црне Горе и данас кажу за ушато дијете – Ауу риса, биће нешто од њега. Жути рис нам је на грбу и застави. Можемо са сигурношћу тврдити да су уши црногорски бренд. Имамо су чим изић’ пред Европу и пред друге свјетске интеграције. То је сила и снага. И НАТО пакт рачуна на то.
       Шпијунирање у Црној Гори одувијек служи и у васпитне сврхе. Шпијањем пријете ђеци. На примјер: „Поједи то да те не речем тати… Макни прс’ из носа казаћу те мајки”.
       Или, како је зборио велики војвода Мирко, сину Николи, будућем књазу и краљу Црне Горе: „Не дирај мурицу, рећ’у те стрини“.
      Претпоставља се да је и прво помагало за уши настало на овим просторима. Поуздано се не зна ко га је и кад измислио. Прототип првог, такозваног стапа за чачкање ува, чува се у Дукљанској академији, при катедри за етногенетску ушологију. Израђен је од лучеве штице, педу дужине, мали прст дебљине, вретенастог је облика и на крајевима има навоје од бијеле вуњене рудице. Данас је производња толико напредовала да би се проналазач стапића за уши одушевио масовним коришћењем његовог изума, како у Црној Гори, тако и шире.
      Скупе под присмотром, подржавам идеју професора Војводића да се установи орден укрштених ушију са лентом и предлажем да се сваком носиоцу тог одличја, у крштеници поред године рођења и осталих података напише и – Убачен те и те године. То би било значајно за развој ушне историје чељади са овог подневља и за научна истраживања, стручњацима са црногорског ушиверзитета.
Прочитајте остатак овог уноса »

Захтев да се свечано обележи 810. годишњица смрти Стефана Немање

19. фебруар 2010.

Удружење грађана Рас Нови Пазар; Омладинска 44;
36 300 Нови Пазар; Tel. (020) 312 996

ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ господину Борису Тадићу,
БЕОГРАД, Андрићев венац 1
ПРЕДМЕТ:Захтев да се свечано обележи 810. годишњица смрти Стефана Немање

        Велики жупан Стефан Немања је најзначајнија личност српске историје, јер је створио српску државу и , слободно можемо рећи, српску нацију.
         Нејасно је и неразумно зашто га је српски народ толико запоставио, да је скоро заборављен.
       Најзначајнији простор историје Србије је простор на коме се простирала Немањићка држава. А то су Косово и Метохија и Рашка област. Косово и Ме-тохија су скоро изгубљени, а Рашка област опасно клизи према тзв муслиманској федерацији. Огромна рашанска цивилизација је  занемарена супротно истицањем оскудне турске баштине, игнорише се све што је достигнуће Немањићке Рашке. Удружење РАС са веома малом снагом упорно настоји да Немањићку баштину отргне заборава. Поред културне манифестације НЕМАЊИН ДЕЖЕВСКИ САБОР, БИСТЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ, Зборника за препород Рашке области, предложили смо господину Емиру Кустурици да сними филм Стефан Немања, а Вама да Дан државности Србије буде везан за Немањићки период српске државе, недопустиво скромно обележавамо годишњицу смрти Стефана Немање, јер немамо услове да је достојно обележимо. Разлози су заиста објективни. Примера ради, седам година локална власт не дозвољава да се у Новом Пазару подигне спомен биста Стефана Немање. Челници те власти су министри у српској Влади. Министарство културе нам 2009. године није дало ни динара, а за Бајрмаске свечаности и слично је дало око 1.500.000 динара.
        Захтевамо од Вас да предузмете потребне активности да се 810. годишњица смрти Стефана Немање достојно обележи. То је заиста обавеза првенствено Председника Србије, а не неког удружења.
       Усрдно Вас молимо да бар погледате ЦД Немањиног дежевског сабора, а одлучите како хоћете. Ми с правом имамо своје мишљење о целопроблематици.
           

  Прочитајте остатак овог уноса »

Јовановић Радован: КО РУШИ ЈЕДИНСТВО СПЦ?

18. фебруар 2010.

       Неканонско и неуставно понашање садашњих чланова Светог архијерејског синода, у случају епископа рашко-призренског Артемија, изазвало је лавину оправданих протеста из свих крајева света где има правоверних Срба, али и у другим Помесним Црквама – Руској, Грчкој и др.
      Сем познате чињенице да Синод по Уставу Српске цркве нема право да смени или суспендује канонског архијереја, треба имати у виду и друге битне ствари, као на пример:
а) Синод није надлежан за контролу финансијског пословања у Српској цркви, а зна се да су два његова члана започела такву радњу. За то је надлежан патријаршијски управни одбор коме се достављају рачуни односно извештаји о финансијском пословању епархија.
б) Рашко-призренска епархија није остала удова да би јој био постављен администратор.

Куда плови брод СПЦ?

Куда плови брод СПЦ?

в) Када је за живота жичком епископу Стефану због болести додељен болесни бивши епископ Атанасије да му помаже у пословању епархијом, овај није именован за администратора него за помоћника.
         Дакле, садашњи састав Синода је тенденциозно заслепљеном, и исхитреном, али посве антиуставно и антиканонски поставио Атанасија за администратора Рашко-призренске епархије код живог и здравог канонског епископа Артемија. За такав свој антиканонски чин принуђени су да лажима и злоупотребом јавних медија каљају његов часни лик. Епископ Артемије у правоверном народу српском ужива велики углед. Свесни те чињенице, садашњи чланови Синода су прибегли мери некаквог притвора владике Артемија. Потребно им је тако нешто да би се за правдање свог срамног чина припремили до заседања Сабора лажним оптужбама, па да по изрицању коначне пресуде изађу пред народ попут Пилата перући руке. У чему се таква стратегија разликује од оне стратегије западних сила у правдању за изведено бомбардовање над Србијом 1999. године?
      Антиканонско, антиуставно и срамно деловање садашњих чланова Синода у случају владике Артемија каља образ сваког архијереја Српске цркве, сваког свештеног лица, световног и монашког реда, сваког правоверног члана Цркве.
       Очевидно је колико је став чланова Синода у тој ствари срачунат на разбијање Српске православне цркве.
      За извођење такве операције послужили су се болесним човеком који је због болести поднео оставку после вишеструког лутања са епархије на епархију. Можда је управо тај и такав болесник најадекватнији да додатно у свет пошаље слику тренутног стања у Српској православној цркви. Зашто би га, уосталом, Шиптари тако радосно прихватили и бранили? Шиптари, дакле, бране Атанасијеву Рашко-призренску парасинагогу.
       Правоверни народ српски добро познаје праве виновнике који из потаје одавно служе туђим интересима, а на штету не само Цркве него и државе. Много се очекивало од новог Патијарха да, у складу са овлашћењима која му по канонима и Уставу Српске цркве припадају, прекине ширење шаренила, подвојености и нетрпељивости која царује у Српској цркви, а да васпостави слогу, мир, љубав, једнообразност у богослужењу и црквеном појању, али, по свему судећи, он је ствари препустио онима којима није стало до вере и образа.
      г) Уз све то, треба обзнанити и ово: Синод је својим неканонским и антиуставним чињењем у односу на канонског Рашко-призренског Артемија омогућио болесном Атанасију Јевтићу да као администратор образује парасинагогу, односно некакву Рашко-призренску парацркву, коју чак и Шиптари одобравају. У његовој парасинагоги неће и не могу бити они који знају да им је жив и благосиља их канонски епископ Артемије.
       Зато питам правоверни народ српски, има ли иког у врховима Српске цркве који би се застидео због тога што се у њену историју уносе црне сцене из времена кад је и сам у саставу такве јерархије?
Прочитајте остатак овог уноса »

Вера и проневера

18. фебруар 2010.

Јован Јањић

Вера и проневера

Иако неспоразуми са владиком Артемијем трају већ неколико година, остао је утисак да се са његовим разрешењем сада из неког разлога журило
+++
      Врло непријатне сцене дан уочи почетка Великог поста: туча монаха испред манастира Грачаница. Укључују се и неки цивили који би сировином своје снаге да пресуђују међу испоштеним калуђерима. А онда, да „обезбеде мир“, гомилају се и међународне војне снаге Кфора и полиција сецесионистичких албанских власти из Приштине.
     Догодило се то после одлуке Светог архијерејског синода СПЦ, донете дан раније у Београду којом је права и дужности епископа рашко-призренског привремено разрешен владика Артемије (Радосављевић), а за администратора постављен умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић).’
       Синод је такву одлуку донео, како је објаснио један од његових чланова епископ бачки Иринеј (Буловић), пошто је владика Артемије „исказао немоћ да одговорно управља Епархијом и неспремност да извршава одлуке Синода и Сабора“. Као један од конкретних разлога наведено је то што се делимичним увидом синодских комисија, 2006. и 2010. године, у материјално-финансијско пословање Епархије рашко-призренске дошло до сазнања да има великих неправилности, чак и злоупотреба. „У проблематичним трансакцијама“, како је посебно нагласио владика Иринеј, „нема присуства владике Артемија, али је он посебно одговоран, јер није контролисао рад људи којима је поверио да воде пословање“. То је био разлог да се против оних који су у то умешани покрене криви поступак, а да се против владике Артемија покрене поступак утврђивања канонске одговорности.
       Док је заседала „црквена влада“, испред зграде Патријаршије у Београду, по тешком невремену, у снегу готово до колена, трајали су протести неколико стотина монаха, свештеника и верника понајвише из Paшко- призренске епархије.
       С обзиром на оно што је претходило, а што се ишчитавало и кроз неке написе у медијима, наслућивао се какав ће исход бити. Зато, када се после седнице Синода на вратима Патријаршијског двора појавио владика Артемије, маса окупљеног cвета дочекала га је узвицима „Достојан“ и „Aксиос“. Он је на то, идући ка свом аутомобилу,   само кратко рекао: „Браћо и сестре, пођимо кућама!“

Туча монаха у Грачаници

Туча монаха у Грачаници

         Кроз кордон полиције, уз легитимисање, у зграду Патријаршије пропуштени су новинари. Епископ бачки Иринеј саопштио је оно што је наумио да каже, не пристајући да одговара на питања која су новинари намеравали да му поставе. Тако се, осим аргумената владике Артемија, није чуло, поред осталог, ни то да ли су свих пет владика који чине Синод (патријарх Иринеј, митрополит Амфилохије и епископи Иринеј Буловић, Григорије и Фотије) имали јединствен став по донетим одлукама. Имајући у виду досад изражену блискост ставова, закључује се да су уз епископа бачког Иринеја, као и обично, били Григорије и Фотије. Како се касније незванично чуло, за донете одлуке гласао је и митрополит црногорско-приморски Амфилохије, чији ставови су последњих година често били у раскораку са ставовима владике рашко-призренског. Док се за патријарха Иринеја каже да он није био за то да се Артемије разреши епархијске дужности.
       Новопостаљени администратор, умировљени епископ захумско-херцеговачи Атанасије, како је саопштено са дотадашњег сајта Епархије рашко-призренске, стигао је, у пратњи викарног епископа липљанског Теодосија и неколико монаха из Високих Дечана, у манастир Грачаницу, само сат времена након седнице Синода, на којој је именован за администратора.
       Напетост између монаха и верника који се нису мирили са донетом одлуком о разрешењу владике Артемија и оних који су стали уз новог администратора владику Атанасија и викарног епископа Теодосија, кулминирали су сутрадан, у поподневним сатима, у недељу 14. фебруара. Дошло је до туче на манастирској капији, када је покушано да се спречи улазак у манастир монаха из Црне Реке и верника са севера Косова, који су дошли, како су образложили, да би узели благослов од свог владике Артемија…
        Срећом, до ширих сукоба није дошло. Убрзо се спустило вече. Почињао је Велики (Васкршњи) пост, а то је време преиспитивања, праштања, помирења… Вера је, ипак, надвладала!
      Али, последице свега тек ће се видети…
        Владика Артемије уживао је велико поверење српског народа на Косову и Метохији. Српска црква, захваљујући увелико њему, остала је најзначајнија српска адреса у овој покрајини. Поготово велики углед стекао је међу монаштвом. У времену откад је он постао епархијски архијереј, Епархија рашко-призренска постала је највећи расадник монаштва у СПЦ. Монаси поникли у овој епархији налазе се од Аустралије, преко Африке, до Северне Америке, у Јерусалиму и на Светој гори, у већини епархија у Србији… Отуда углед и утицај његов далеко превазилазе границе епархије којом је управљао. На гласу је и као истакнути теолог…
        Уз све то стоји и да није лак за сарадњу. Имао је неспоразума и са патријархом Павлом. Али, касније је попустио… Деведесетих година често је путовао у Америку, касније и у друге земље широм света, да би предочио стање на Косову и Метохији. По завршетку НАТО агресије, у манастиру Грачаница примио је код Срба озлоглашену Медлин Олбрајт, тадашњу државну секретарку САД, која је била водећи заговорник бомбардовања Србије, а пре тога и Републике Српске. Код тадашње опозиције у Србији био је на добром гласу, пошто је био жесток критичар политике Слободана Милошевића. Учествовао је и у стварању ДОС-а, који ће оборити Милошевића са власти… Али, у потоњем времену они који су му до тада (из политичких разлога) аплаудирали, почињу све више да га критикују…
        Наилази на неспоразуме у самој Цркви. Кључна тачка неспоразума који ће уследити је мартовски погром српских светиња на Косову и Метохији, 2004. године. Владика Артемије подноси тужбу Међународном суду у Стразбуру против четири земље чланице Н АТО-а, у чијим зонама одговорности је дошло до погрома над српским светињама у марту 2004. године. Синод је подржао владику Артемија у тој намери, али је касније из неких разлога променио своју одлуку, тржећи да то и он учини. Артемије се опирао, али је на крају ипак пристао да повуче тужбу.
        Слично је било и са потписивањем Меморандума о обнови српских светиња, порушених у том погрому. Тадашња „црквена влада“ била је против потписивања тог документа са привременим косовским институцијама. Али, после одласка једне црквене делегације у Америку (у којој су били епископ захумско-херцеговачки Григорије, епископ липљански Теодосије и тадашњи јеромонах, а потоњи епископ аустралијско-новозеландски Иринеј Добријевић…), Синод мења своју одлуку. Учињено је то, како је образложено, пошто се поменута делегација пожалила из Америке да нико неће да их прими ако се не потпише Меморандум. После тога Синод доноси одлуку да патријарх Павле стави свој потпис на овај документ. Владика Артемије остаје изричит да Меморандум није требало потписати. Образлаже то, поред осталог, тиме да српске светиње не могу обнављати они који су их рушили. Тражи и да се обнове све светиње, а не само оне уништене у мартовском погрому. У међувремену дошло је до обнове неких здања. Владика Артемије доказује да њихова обнова није стручно изведена и одбија да   их прими. Свети архијерејски сабор доноси одлуке да се они приме. Прима их Синод, а од Синода их прима надлежни епископ, рашко-призренски Артемије.
        Једна од оптужби које су протеклих година упућиване владици Артемију тицала се оснивања и пословања Епархијског грађевинског центра „Раде Неимар“ (ЕЦРН). Ово предузеће основано је 2003. године, а за његовог директора постављен је Предраг Суботички, за кога се наводи да је кум владикиног личног секретара Симеона, игумана манастира Бањска. Како је својевремено НИН-у образложено, „Епархија је ангажовала ЕЦРН да би се успоставио ред и контрола у специфичној стручној области – грађевини, архитектури, урбанизму, с обзиром на то да је у том домену, због нестручности свештенства и монаштва, владао хаос, а постојала је и могућност злоупотребе и великих пропуста (што се најчешће и дешавало) од предузећа која су нудила услуге свештеницима.“
       Међутим, према наводима једне синодске комисије из 2006. године, у раду овог предузећа от-кривене су бројне неправилности. Поред осталог, наведено је да је оно основано без знања Епархијског савета и Епархијског управног одбора, као и Патријаршијског управног одбора. Предочено је и да није уплаћивало обавезни епархијски допринос, нити таксирало рачуне са четири одсто, ни издвајало један одсто за централну патријаршијску касу. У извештају комисије наведено је и да се владика Артемије води као власник једне куће у Сремчици, а да се по једна кућа у београдској Бистричкој улици и у Бањи Ковиљачи воде на име Епархије рашко-призренске.
      После разматрања поднетог извештаја, на седници Светог архијерејског сабора СПЦ у мају 2006. године, владика Артемије је умољен да угаси Епархијски центар „Раде Неимар“, и да, „у складу са канонима и Уставом СПЦ“, реши власништво над наведеним кућама, за које је дато објашњење да су добијене од верника. Истом одлуком, владика Артемије је умољен да разреши свих административних и црквених дужности протосинђела Симеона (Виловског), настојатеља манастира Бањска, „због досадашњих прекршаја црквено-канонског поретка, због неистина изјављених пред одређеном Комисијом СА Синода 17. маја 2006. године и због уношења немира међу клир Епархије рашко-призренске“. Затражено је и да против оца Симеона поведе црквено-судски поступак. Али, он се о те захтеве оглушио.
        Управо против оца Симеона, којег је у међувремену произвео у архимандрита, и Предрага Суботичког сада је покренут кривични поступак.
       На рачун Симеона Виловског у међувремену укњижене су нове, још теже оптужбе. Тако, по преузимању дужности администратора владика Атанасије саопштава: „Приликом прегледа епархијске документације установљено је да је Симеон Виловски самовољно узимао новац из фонда НВО „Мајка Југовића“, намењеног за четири народне кухиње у којима се храни 1.200 најугроженијих Срба, за које се средства прикупљају преко СМС-а. Тај новац је користио за потребе личног луксуза, куповину и опремање пословног простора з Београду и друге сврхе“.
       И одмах потом то се књижи и на конто владике Артемија, па се каже: „Управо cу ове чињенице о којима постоји детаљна документација показале докле је отишао морални пад Виловског, коме је еписког Артемије дао пуну власт и контролу над финансијама и чак кадровским питањима у Епархији, иако му је више пута од Св. синода и Сабора наређено да истог човека разреши свих црквених дужности због раније утврђених канонских преступа и финансијских малверзација.“
       Тешко да ко у овом случају, ако тако јесте, неће истаћи и посредну одговорност владике Артемија за оно што су чинили његови подређени. Али, поставља се питање где је та граница где се туђа одговорност прелива у његову одговорност, и у којој мери.
       Нико не спори потребу да се све неправилности и евентуалне злоупотребе испитају и да за њих одговара ма ко да их учинио, јер све друго – прикривање чињеница, присвајање црквене имовине и евентуална проневера прилога које верни народ, посредством Цркве, даје за гладне и сиромашне – било би супротно духу Цркве. Али, с обзиром на то да је речено како „у проблематичним трансакцијама нема присуства владике Артемија“, остала је запитаност да ли је било довољно разлога да се он разреши права и дужности управљања својом епархијом. Или је оно што је нађено искоришћено да би се он удаљио од дужности коју је обављао.
       Иако неспоразуми са владиком Артемијем, како је показано, трају већ неколико година, остао је утисак да се са његовим разрешењем сада из неког разлога журило. Не само да би се све завршило пре почетка Великог поста, него и да би донета одлука против владике Артемија довољно „одлежала“ у првом степену, до заседања највишег црквеног тела, Светог архијерејског сабора, заказаног за 25. април. А можда и зато да би се то завршило за мандата садашњег састава Синода.
       С обзиром на велики ангажман владике Артемија у јавном животу и његово отворено противљење политици разних центара моћи, неизбежно се јавља и сумња: да ли је и колико изречена мера донета под утицајем политике? Таква сумња подстакнута је и на основу неких ранијих дешавања, када је после исказане непопустљивости владике Артемија у појединим ситуацијама, долазило до његовог медијског линча. Тако је, рецимо, било када се прошле године супротставио доласку потпредседника САД Џозефа Бајдена (без најаве њему као надлежном архијереју) у манастир Високи Дечани. Уследило је потом активирање у медијима „бајатог случаја“ Црна Река, са потресним сценама ударања лопатом једног од штићеника овог центра који се налази на подручју његове епархије…
        Владика Артемије није пристајао на било какву сарадњу са властима у Приштини. Одбијао је да их угости и када су то неки од њихових највиших представника тражили. Тако је за Васкрс 2006. одбио да прими и председника Косова Фатмира Сејдиуа, који је намеравао да дође у Грачаницу и да њему лично честита овај велики празник. Артемије је то отворено одбио, па је Сејдиу отишао у Високе Дечане, где га је примио и угостио викарни епископ Теодосије.
         Врло критичке ставове износио је и против власти у Београду. Критиковао је често понављане ставове највиших политичких представника Србије да ће се „свим демократским средствима“ борити да спрече независност Косова, што је тумачио као њихову недовољну одлучност да бране интегритет земље. Његов став је био да се „формира влада националног спаса, која би ујединила све снаге спремне да бране земљу и народ свим легитимним средствима“. И по „самопроглашеној“ независности Косова, наставио је да оптужује државне власти Србије за немање јасне политике према овој својој покрајини… Из тог разлога представници власти из Београда када су одлазили на Косово и Метохију углавном су заобилазили Грачаницу, привремено седиште Епархије рашко-призренске и епископа Артемија, и одлазили у манастир Високи Дечани, код викарног епископа Теодосија. Тако је и председник Србије Борис Тадић одлазио само у Дечане. То је био повод да му епископ Артемије јавно упути замерку што одлази у српске светиње а да се претходно не јави њему, као „домаћину“, надлежном епископу…
       Посебно критичан био је према представницима земаља које су учествовале у бомбардовању Србије 1999. године, оних које су послале своју војску на Косово и Метохију, а у чијој зони одговорности су, без пружања адекватног отпора, рушене српске светиње. Забрањивао је својим монасима и свештеницима било какав контакт са представницима земаља које су признале независност ове квазидржаве на историјској територији Србије… Прочитајте остатак овог уноса »

МОНАСИ И МОНАРСИ

16. фебруар 2010.

      Драги читаоци, у мојој најновијој књизи “Уловљени ловци“ тврдио сам да је ово поколење Срба (част изузецима!) само за спрдњу створено. Недавна  туча монаха у Грачаници, на окупираном Космету, потврдила је на најогори могући начин тачност претужног закљчка. После туче монаха у Грачаници сада се с правом питам: да ли је ово светосавска ширина образа испод три прста,које гледају небеске Лазареве очи из Милошеве главе набијене на колац,најусправније србске главе? Уместо мог даљег коментара поводом срамне  туче монаха у Грачаници објављујем песму мог пријатеља Невена Милаковића Ликоте!

(Петар Милатовић)

НЕВЕН МИЛАКОВИЋ ЛИКОТА

МОНАСИ И МОНАРСИ

Невен Милаковић Ликота

У вријеме кад су се Срби Богу молили,
Монарси су као монаси били,
А данас кад невјерје оцила гаси,
Владике мисле да су монарси.

Тугујте високи Дечани,
Тугуј мила Грачанице,
Црне Вам гласе не носе гаврани
Н`о неке много страшније птице,

Срела се браћа у освит Поста,
Ал не рад` Молитве, не рад` опроста,
Н`о једни другима очи да поваде,
Да стадо нејако још више заваде.

Коме нас остави Свети Патријарше,
Ко да се брине за Спасење наше,
Ко да од нас отјера нечастиву змију,
Када на м се пастири међу собом бију.

Па ипак Србаљи, Вјеру не губите,
Н`о главе своје Богу приклоните,
Нек вам само Господ узданица буде,
Тешко оном ко се ослони на људе!

ЗЛОПОЧИНСТВА ЦРВЕНИХ КОМЕСАРА У ЦРНИМ МАНТИЈАМА!

14. фебруар 2010.
Петар Милатовић: објавићу "Комесаре у мантијама"!

Петар Милатовић: објавићу "Комесаре у мантијама"!

      Они су за човекобога –папу, а не за Богочовека – Христа! У то су се уверили амбасадори оних земаља који су посетили новог патријарха Иринеја. Последњи у низу њих је аустријски амбасадор др Клеменс Која који и те како добро памти иступе некадашњег аустријског тандема Валдхајм-Мок чији континуитет и даље данас наставља званични Беч, најнесрпскији град на свету после Ватикана.
       Међутим, то што памти аустријски амбасадор вешто заборавља врли српски патријарх Иринеј, као и што ће заборавити хрватски геноцид у Јасеновцу уочи папине посете Нишу 2013. године  коју толико прижељкују Тадић, патријарх, Месић и неки остали “хришћани“, јер, побогу, хришћани смо, а хришћани беху и Хитлер и Павелић и Артурковић и Броз.
        Благо нама са таквим верницима и осталим синодалцима који све више постају послушни вазали страних окупатора који нису ни сањали да ће сечу српских кнежева обавити витезови таме у Синоду СПЦ!
       Није то никакво чудо ако се зна да је највећи број данашњег свештенства у СПЦ најобичнији производ комунистичке ОЗНЕ, касније УДБЕ и СДБ! То је изненађење само за оне који су деценијама нојевски завлачили главе у песак, али не и за оне који су одувек с презиром гледали на све оне који су се молили за здравље Тита, Милошевића и сада Тадића, сина партизанског зликовца Љубе Тадића из Пиве у Црној Гори, који Српство своди на простор новог, четвртог, београдског пашалука који се у длаку поклапа са оним београдским пашалуком пре Првог Балканског рата 1912. године.
      Најновија догађања у СПЦ само су убрзала одлуку у мени да што пре објавим двојезичну документарну студију “Комесари у мантијама“ (на српском) и “Kommissare in Soutane“  (на немачком језику).
      Претње које добијам у последње време, са циљем да ме неко заплаши и спречи објављивање овог докуметарног открића, само су убрзале моју одлуку да објавим истину о злопочинствима црвених комесара у црним мантијама који сада носе неке шарене разних идеолошких боја, на којима препознајемо чак и окупаторске заставе!
     Чак ми неки прете и искључивањем из Православља уколико објавим “Комесаре у мантијама“! Као да су ме они у отачаствену веру примили и као да су они власници моје вере, љубави и наде! При том такви интелектуални пигмејци, морални лилипутанци и национални велеиздајници заборављају да сам надживео све досадашње антисрпске режиме, а извесно је да ћу преживети и ово најновије домаће зло. Хистеричном виком мисле да заплаше онога који се ничега не плаши сем Бога. Зато морам да објавим “Комесаре у мантијама“ о свима онима који се Бога не боје и људи не стиде, јер да су се Бога бојали и људи стидели не би били у комунистички шпијуни у мантијама српских свештеника!!!

СРБИ ТУГУЈУ, ЗЛОТВОРИ СЕ РАДУЈУ!

13. фебруар 2010.

      Данас је Свети Синод СПЦ “привремено разрешио владику рашко-призренског Артемија“ и на тај начин Свети Синод СПЦ је доказао да је врх цркве најобичнија марионетска група којом управљају масони који данас користе екуменизам као средство према мрачном циљу исто онако како су комунисти и неокомунисти злоупотребљавали  патриотизам и верска осећања.
      Овај дан ће остати као дан почетка новог раскола у СПЦ и као дан срамоте у историји СПЦ! Владика Артемије је жртвован од стране оних који су жртвовали Косово и Метохију, најсветију српску тапију! Жртвован је владика Артемије зато што је јавно показао отпор окупацији Косова и Метохије.
      Мене то није изнедало јер сам десет дана пре избора патријарха отворено преко сајта Видовдан јавно тврдио да ће нови патријарх бити Иринеј, чак сам и преко антисрпског Блица нудио опкладу коју, наравно, нико није смео да прихвати.
     После ове  данашње националне срамоте у последњем бастиону српске нације, сада и последњи слепац мора да види да више немамо ни цркву, као што немамо ни српску владу, ни српски парламент, ни српско школство, а бојим се – ни српску будућност! Уместо свега тога имамо најобичније марионете на челу државе и цркве који идеално сарађују у националној велеиздаји, баш као су идеално сарађивали у комунистичком и неокомунистичком зловремену!


Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.